ODUMIRANJE

Marija 

Mrak će uskoro pasti, a ti ćeš i dalje polako i umjereno disati. Po koji put nešto ćeš nerazgovjetno promrmljati, katkad ćeš se blaženo nasmijati. Lice će ti ozariti neka unutarnja sreća. Kad bi barem znao da su ti snovi i ta sreća samo lagano odumiranje tebe i svega onoga oko tebe. Svi polako i prerano umiremo s tobom. Tebi je svejedno, ti i onako sada ništa ne znaš.

Ne znaš da sam zato nesretna i ispaćena, a htjela bih da smo zauvijek sretni i nepodvojeni. Bože, toliko te volim. Kada bi barem ta ljubav bila manja, tiša i nezamjetna.

Možda me ne bi to naoko tiho spavanje uopće uznemiravalo.

Ovako gledam te mirnog i spokojnog, suza je zastala ispod oka, ni ona ne želi kliznuti niz lice, baš je sve to čudno. Onda sam se i ja umirila, obrisala oko i pogled preda mnom. Znala sam, sigurno sam znala, ona ga potiho doziva i nešto čudno govori. Pa zar i nju voli?